Uglavnom mislimo da je sreća uvijek vezana za
dobivanje stvari; posla, automobila, cipela ili osobe. Mislimo da ćemo biti
sretni kad dobijemo sve to i želimo sve istog trenutka.
Što više stvari nisu
išle kako sam želio, to sam više shvatao da je sreća i u gubljenju
stvari. Ponekad nas može uništiti ono što želimo.
Ponekad je sreća u tome da otpustimo; kad se ne boriš svim snagama, kad
ne analiziraš previše stvari koje ionako ne možeš kontrolirati i kad ne
pokušavaš popraviti nekoga ili nešto što ne može biti popravljeno prema tvojim
očekivanjima.
Ponekad je sreća kad izgubiš voljene
ljude jer se više ne moraš osjećati kao da je tebi više stalo nego njima. Ne
moraš se pitati tko se žrtvuje za koga i tko se više trudi.
Ponekad je sreća doći na mjesto kojem
si se prije opirao jer naučiš da možeš preživjeti i naučiš se suočiti sa svojim
strahovima i sumnjama. Ponekad se dogodi baš suprotno onog za što si se molio
tako da promijeniš životni put i uvedeš promijene u životu.
Ponekad je sreća u zbunjenosti, kad
pokušaš biti zahvalan za stvari koje su dobre, kad se pokušaš smijati ironiji
svega i kad učiš uživati u jednostavnim trenucima koje si uzimao zdravo za
gotovo.
Ponekad sreća dođe kad izgubimo svu
nadu i oslobodimo se pravila koja smo si sami nametnuli i planova koje smo
napravili.
Ponekad sreća dođe kad je prestaneš
tražiti, kad prestaneš skupljati stvari da te učine kompletnim, kad prestaneš
trčati za onima koje voliš, kad prestaneš stavljati pritisak na samog sebe da
kontroliraš svoju sudbinu i budućnost i kad prestaneš očekivati sreću da se
manifestira u tačno onakvom obliku kakvom je ti želiš.
Ponekad je nađeš kad je oslobodiš, kad ne vežeš sreću za stvari ili ljude, kad joj dopustiš da te daruje u pravo vrijeme.
Sreća dođe kad prestaneš brinuti o
onome što se događa oko tebe i počne ti biti stalo za ono što se događa unutar
tebe.